Medijacija – posredovanje
Medijacija (engl. Alternative Dispute Resolution) je proces vansudskog rešavanja spora u kome treće neutralno i nepristrasno lice, medijator, usmerava komunikaciju između strana u sukobu i korišćenjem posebnih tehnika i veština pomaže pregovorima koji imaju za cilj postizanje zajednički prihvatljivog sporazuma. Dakle, medijacija je alternativno rešavanje sporova i shvatanje sporova na dugačiji nači (npr. sukobi su pozitivni, neizbežni, realni, sukob je svojina strana u sporu, moć nema ulogu, važan je proces, strane u sukobu treba da budu vlasnici rešenja sukoba, nakon medijacije svi su pobednici…).
Osnovni principi medijacije su dobrovoljnost, neformalnost, poverljivost, privatnost, medijator je nezavistan, neutralan i nepristrasan, medijator kontroliše proces, a strane kontrolišu rezultat, autonomija volja strana u sporu.
Medijacija je kao način rešavanja sukoba zasnovana na interesu i bitne premise su:
- zaboravi moć;
- poštuj pravo;
- veruj u pravdu, ali nađi svoj interes.
Pregovaranje je važan deo procesa medijacije – medijator podstiče strane da pregovaraju na osnovu interesa i potreba (vodi ih ka interesnom pregovaranju u cilju pronalaženja sporazumnog rešenja).
Medijaciji se može pristupiti pre /nezavisno od iniciranja postupka pravne zaštite (tzv privatna medijacija), a može i nakon pokretanja sudskog ili upravnog postupka (tzv.sudski povezana medijacija).
Upućivanje predmeta na medijaciju može biti automatsko, ili na osnovu procene podobnosti predmeta, ili ugovorno kroz ugovorne klauzule o medijaciji prilikom zaključivanja ugovora.
Medijaciju može voditi jedan medijator ili par kao ko-medijacija.
Potpisivanjem Sporazuma o pristupanju medijaciji započinje medijacija u užem smislu .
Sporazum postignut u medijaciji (čl. 26. i 27. Zakona o posredovanju u rešavanju sporova), po svojoj pravnoj prirodi može da ima snagu izvršne isprave.
Medijacija je voma pogodna u svim onim slučajevima u kojima postoji potencijalni reputacioni rizik stranaka u sporu, kao i u svim onim slučajevima u kojima bi bilo uputno isključiti javnost, s obzirom na osnovna načela medijacije privatnost i poverljivost .
Medijacija kroz istoriju
Medijacija je poznata u izvesnom obliku od Starog veka, kod Sumerske civilizacije, u Kini, Japanu, preko Hišćanstva do 60-tih godina XX veka. Do intenizvnog razvoja u savremenom smislu u SAD i na evropskom kontinentu od 80-tih godina XX veka.
Značaj medijacije spozano je još Abraham Linkoln sredinom XIX veka:
“Obeshrabrite parničenje. Ubedite susede da postignu kompromis kad god je to moguće, Objasnite im da je pobednik na papiru zapravo gubitnik u stvarnosti, imajući u vidu sve sudske troškove i izgubljeno vreme.”- Abraham Linkoln 1850.g.
Zakonski okvir medijacije
Zakonski okvir – medijacija je regulisna Zakonom o posredovanju u rešavanju sporova (Sl. glasnik RS br 55/2014), a pored navedenog zakona postoji čitav set propisa koji omogućavaju primenu medijacije u R. Srbiji (samo neki od tih su: Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga, Zakon o parničnom postupku, Zakon o mirnom rešavanju radnih sprova, Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, Porodični zakon, Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o zaštiti uzbunjivača, Zakon o sporazumnom finansijskom restruktuiranju, kao i drugi propisi), te je vidljivo da se medijacija može primeniti u imovinskopravnim sporovima, radnim, privrednim, porodičnim, upravnim, čak krivičnim i prekršajnim stvarima. Međunarodni dokumenti -Preporuka Saveta Evrope ( npr. Preporuka o medijaciji u građanskim stvarima iz 2002. g) kao i Direktiva EU o medijaciji u građanskim i privrednim stvarima.
Prednosti medijacije
Za razliku od sudskog postupka medijacija je: neformalan postupak (sudski je formalan); dobrovoljan (sudski je za tuženu stranu prinudan); privatan (sudski je po pravilu javan); u medijiaciji se pregovara ( u sudskom postupku se izvode dokazi); u medijaciji se fokusira na tačke o kojima se strane slažu (u sudskom postupku se fokusira na tačke o kojima se strane ne slažu); u medijaciji se utvrđuju interesi (u sudskom postupku se utvrđuje pravo); u medijaciji strane donose odluku (u sudskom sudija donosi odluku); u medijaciji se zaključuje sporazum (u sudskom se donosi odluka/presuda); medijacija je hitan postupak (sudski postupci traju godinama); medijacija je jeftiniji postupak (sudski postupak je znatno skuplji). Npr. za rešavanje spora vrednosti 100.000 evra u sudu bi se za troškove advokata i sudske takse trebalo izdvojiti oko 10.000 evra, dok bi postupak medijacije stajao i deset puta manje. Sve navedene razlike presdstavljaju prednosti postupka medijacije.
Sam postupak je znatno relaksiraniji, fleksibilniji, u pozitivnoj atmosferi, manje stresan. Takođe, veoma je važno naglasiti da troškove medijacije dele sve strane u postupku.
S obzirom da se medijacija se bazira na dobrovoljnosti stranaka, ukoliko strane nisu zadvoljne kako rešavanje spora u medijaciji teče, u svakom trenutku mogu napustiti postupak medijacije i rešenje potražiti pred pravosudnim organima.
Veoma je bitno istaći da postupak medijacije omogućava stranama da reše problem dogovorom po svojoj meri, kao i da strane u postupku medijacije imaju kontrolu istog.
Alternative Dispute Resolution
Alternative dispute resolution (ADR) is a type of dispute resolution that enables participants to come to an agreement through the assistance of a third party, without resorting to litigation. Many courts require parties in a disagreement to try alternative dispute resolution before allowing a matter to be tried. There are four types of ADR: negotiation, mediation, collaborative law, and arbitration. Alternative dispute resolution often involves using a court-appointed overseer and can be binding or merely advisory. Court involvement is not a requirement. Individuals or companies in dispute may opt to hire or engage an uninterested third party to navigate a dispute.